Migracija i sve sto ona nosi

Celo vreme sam se nadala da nam nece izdati stan,muza ce vec firma prijaviti na tu neku njihovu adresu i ja idem kuci.

Mislila sam eto kao nisam uspela zbog tog stana i kao nisam ja bas toliko kriva. Imala sam to neko opravdanje da meni bude lakse. Izdali su nam stan ne znam ni kako ni zasto sam pristala na to. Otisli smo u prenociste,imala sam groznu noc. Ujutru smo otisli po ugovor i da se prijavimo.Sve smo obavili i krenuli kuci. Imala sam vremena jos neka 2 meseca dok moji papiri budu gotovi.

Tada mi se konacno razbistrilo. Pa sto se ja mucim? Ako ne budem mogla ili zelela da se vratim jednostavno necu. Propasce mi pare koje sam dala kao depozit? Ma neka propadaju,ja sam ih zaradila zaradicu ih opet. Stanodavac ce imati lose misljenje o meni? Ma neka ima i tako me vise u zivotu nece videti. Jednostavno postupicu kako se budem osecala,uradicu sta je najbolje za mene i apsolutno me nece biti briga sta ce ko da misli. Na kraju ja ipak ostajem sama sa sobom a ne sa tim ljudima i tada je najbitnije da se sama dobro osecam.

Dosla sam kuci nikad srecnija. Stavila sam na vagu dobro i lose. Nista mi to nije pomoglo iskreno. Bilo je fifti fifti. Razmisljala sam svakodnevno pomalo kako bi bilo da odem. Postajala sam srecnija pri pomisli da odlazak (valjda me gurala zelja da budem tetka iz inostranstva :D).

Verovatno,kada se sve sleglo nestao i je i strah od nepoznatog. Jer nepoznata je sada vec poznato. Znam kako mi izgleda stan,komsiluk,prodavnica,mesto. Imam cak i neke nove prijatelje.

Kada sam se vec preselila shvatila sam da sam ja u ta dva horor dana ustvari prebolela svoje preseljenje. Jer kada sam se stvarno preselila bila sam vec kao domaca. Bilo je puno,puno lakse. Danas sam i zahvalna na tome sta sam tada prezivela.

Preporucujem svakome ko je u mogucnosti da pre preseljenja obidje mesto u kom ce ziveti. Na taj nacin cete eleminisati strah od nepoznatog koji igra veliku ulogu. Lakse je kada se ide u poznato. Lakse zamislite sve u glavi. Takodje bi preporucila da budete zahvalni na prilici da odete u to mesto ili drzavu. Kao i da vizualizirate sebe na tom mesto srecnu/srecnog.

I bice lakse. Ulozite vreme u psihicku prepremu sebe. Bice nepreconljivo. :)

Svi mi naravno planiramo selidbu duze vreme. Ceo taj koncept je uglavnom u glavi skockan tip top. Medjutim kada dodje do susreta sa realnoscu,bude gadno.I to bas gadno.Barem je to u mom slucaju bilo tako. Ovako. Znala sam da cu se seliti godinu dana ranije. Mastala o tome,planirala ma sve sam znala sta cu i kako cu.Dane na poslu sam jedva izdrzavala a kuci brojala dane do preseljenja.

Taj momenat je dosao malo ranije i pitanje selidbe je morala da se resi u roku od 7 dana. Stizemo u nasu dezelu i razgledamo stan. Jedan jedini koji smo nasli.U putu sam osetila da mi je lose. Nisam znala zasto. Verovatno napad panike. Cutala sam. Nista strasnije za mene nego kada psiha izazive fizicke simptome. Jezivo.Prvo lose mi je,srce mi lupa,znojim se,tresem se,ne mogu suze da suzdrzim. Sa druge strane strah jer mi je lose a nemam osiguranje.

Elem,dolazimo u stan. Stojim,gledam,ne znam da li sam na nebu ili na zemlji.Uopste mi nije vazno kakav je stan samo zelim da idem kuci. Verovatno bi mi bilo lakse da izadjem napolje i isplacem se ko covek ali sa nama su dvoje nasih novih slovenskih kosija koje sam upoznala preko grupe srbi u Sloveniji i realno sramota me je da pokazem emocije. Objasnjavam zeni situaciju da sutra moramo biti prijavljeni na adresi jer je sedmi dan i plus petak i plus im enota radi neka 4 sata.

Zena zaprepascena planirala je jos nedelju dana da joj se tsna razgleda.Kaze zvace nas za sat vremena njen muz. Sedimo mi tih sat vremena,znaci ja ne mogu jednu rec da izustim.Toliko mi je bilo lose da nije realno.Zove za sat vremena.Telefon kad zazvoni ja tri manja srcana udara dobijem.Objanjavamo i njemu kaze on zvace za sat vremena.

Kazem muzu molim te da izadjemo napolje da popricamo. I usput na stepenicama krenem da ronim suze,kazem mu da ne zelim uopste ovo da zelim da idem kuci i to je to. Spremna da batalim ulozenih godinu dana u ceo proces.Muz jadan sludjen samo mi je rekao da ne zeli ni na sta da me prisiljava i da razmislim.

Zove nas covek i kaze da dodjemo u stan. Odlucili su da nam izdaju stan uz debelu kaparu.

>>> nastavak sledeci clanak