Migracija i sve sto ona nosi

Porodica i prijatelji u domovini

Pre nego sto sam se ja preselila ispratila sam sve svoje drugarice osim jedne. Sve su mnogo pre mene otisle.Vecina je otisla da studira u inostranstvo.

Sretala sam ih uglavnom za praznike.Onda kada bi dosli svo vreme sveta bi proveli zajedno i cekali sledece vidjenje.Inace se u medjuvremenu osim sa jednom retko cujem.To mi je uglavnom islo na zivce ali svaki put kad bi se sreli u Srbiji nastavili smo gde smo stali prethodno.Nikad nisam imala osecaj da nesto propustam u necijem zivotu ili oni u mom.Ali jednostavno izmedju nasih vidjanja retko ima komunikacije i sve se nadoknadi kad se vidimo.Tako smo se valjda navikli i izgleda svima tako odgovara.Sada smo bukvalno svaka na svom kraju sveta.Sa ovom jednom sam bila (i jesam) izuzetno bliska. Posle udaje smo bile cak i skoro komsinice.Pred moj odlazak cini mi se bile smo bliskije vise nego ikad.

Ta drugarica mi je ruku na srce pruzala veliko podrsku.Zanimao je kao i danas svaki detalj mog zivota i plana za dalje.Postavila mi je 100 pitanja za narednih 100 godina mog zivljenja u inostranstvo ali ni jedno sta ako ne uspes,ne budes mogla,ne snadjes se...Izuzetno sam joj zahvalna zbog toga.Od kad sam otisla obavezno se jednom mesecno minimun pije kafa na viberu i to najmanje u periodu od dva sata. :D

Sto se tice porodice... Svi su znali da odlazimo sa ciljem da budemo zajedno kao normalna porodica konacno.Zato su ceo proces i izuzetno podrzavali.Mojoj baki je bilo ultra pretesko moje preseljenje ali je bila srecna upravo zbog spajanja porodice.Ona je provela 35 godina u inostranstvu tako da verujem da razume zrtvu.Od tada joj je navika jos da se cujemo nedeljom,tako da redovno zove. :) Cini mi se da su moji roditelji smatrali da je najpametnije da se ode iz Srbije.I ispratili su me bez puno emocija.Roditelji mog muza su naviknuti da je on stalno po belom svetu a sa njihove strane je bilo malo suza.Najteze mi je bilo da ostavim svog mladjeg brata.Ali..Uskoro ce zavrsiti srednju skolu,tako da verovatno ce i on nestati iz Srbije svetlosnom brzinom.

Kada se sada osvrnem na svoj odlazak,svi su me ispratili bez emocija.Zatvorili zamnom kapiju i pozeleli mi srecu.Ocekivala sam kisu suza iskreno i ako nisam znala kako bi to podnela.Verovatno bi me to slomilo.Posto sam to ocekivala,ispracaj bez emocija je za mene bio nesto najokrutnije sto su mogli da mi prirede.Cim sam im se sklonila sa vidika naravno da je potekla suza koju sam obrisala vidno uvredjena.Shvatila sam da ne vredi da placem i da kukam jer verovatno me niko od njih nece razumeti.Mislila sam kako oni uopste ne kapiraju koliko je tesko otici.Verovatno su svi se kapirali ali je svima ovako bilo lakse.

Sada mogu samo da budem zahvalna sto su mi omogucili da se do granice ljutim a od granice odljutim.Zahvalna sam na svakoj situaciji koja je na bilo koji nacim u mom preseljenju donela minimum emocija jer bez emocija je sve lakse :)